Ni na Bal­ka­nu ni u Evro­pi, a vje­ro­vat­no ni u ci­je­lom svi­je­tu, ne­ma sto­pe ze­mlje oko ko­je po­sto­ji to­li­ko kon­tro­ver­zi i spo­re­nja ko­li­ko ih ima oko Pre­vla­ke, ma­le­nog rta ko­ji se kao kuć­ni prag ukli­nio u mo­re na ula­zu u Bo­ko­ko­tor­ski za­liv.
To po­lu­o­strv­ce, po­vr­ši­ne ma­nje od jed­nog kva­drat­nog ki­lo­me­tra, po­sno i na­o­ko bes­ko­ri­sko, imanj­ce ko­je bi do­bar do­ma­ćin do­brom pri­ja­te­lju i kom­ši­ji da­ro­vao za pro­gon, za pri­stup ku­ći, već go­to­vo tri de­ce­ni­je pred­sta­vlja ner­je­ši­vi dr­žav­ni pro­blem, naj­pri­je iz­me­đu Hr­vat­ske i ostat­ka Ju­go­sla­vi­je, po­sli­je iz­me­đu Hr­vat­ske i SR Ju­go­sla­vi­je, pa iz­me­đu Hr­vat­ske i Dr­žav­ne za­jed­ni­ce Sr­bi­je i Cr­ne Go­re i ko­nač­no sa­da iz­me­đu Hr­vat­ske i no­vo­pe­če­ne dr­ža­ve Cr­ne Go­re.
Za­gla­vi­lo se tu na ka­pi­ji naj­ljep­šeg fjor­da u Evro­pi kao kost u gr­lu i če­ka da vla­sto­dr­žač­ke gar­ni­tu­re u Cr­noj Go­ri i Hr­vat­skoj iz­mu­dru­ju, ako ne pra­ved­no a ono za­do­vo­lja­va­ju­će rje­še­nje za obje stra­ne, i ko­nač­no na tom di­je­lu po­bi­ju tvr­di i ne­po­mič­ni gra­nič­ni me­đaš - da ta­ko traj­no eli­mi­ni­šu jed­nu opa­snost i pro­blem zbog ko­jeg je, kao što je po­zna­to, de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka i oruž­je zvec­nu­lo i ne­po­treb­no se krv pro­li­la.
Taj pro­blem, ko­ji ta­ko du­go ti­nja u od­no­si­ma Cr­ne Go­re i Hr­vat­ske, bio je po­vod da se u Ma­ti­ci srp­skoj u Da­ni­lov­gra­du ne­dav­no po­no­vo otvo­ri knji­ga „Ni­či­ja ze­mlja” Lju­bo­mi­ra Đi­ka­no­vi­ća, do­a­je­na cr­no­gor­skog no­vi­nar­stva, na­sta­la pri­je de­set go­di­na kao plod nje­go­vog dvo­de­ce­nij­skog is­tra­ži­va­nja ovog pi­ta­nja.
Osla­nja­ju­ći se na ta­da do­stup­ne prav­ne i dru­ge ak­te, on je naj­pri­je u se­ri­ji tek­sto­va u „Po­li­ti­ci“ i dru­gim gla­si­li­ma, po­čeo da do­ka­zu­je da oko Pre­vla­ke ne­ma ni­ka­kvog spo­ra ako će ne­ko da po­štu­je ono što u tim do­ku­men­ti­ma pi­še i što je ne­po­bit­na re­al­nost: to je Cr­no­gor­sko i Cr­na Go­ra ni­ka­ko ne mo­že za­tvo­ri­ti je­dan od naj­va­žni­jih iz­la­za i pro­zo­ra u svi­jet.
Su­prot­na sta­no­vi­šta, čak i jed­nog mi­ni­stra ino­stra­nih po­slo­va Cr­ne Go­re iz de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, ni­je­su obes­hra­bri­la ovog is­ku­snog, po­sto­ja­nog i fa­na­tič­no upor­nog no­vi­nar­skog vu­ka pre­ka­lje­nog u mno­gim bit­ka­ma za isti­nu i prav­du. Iako već na za­vr­šet­ku pro­fe­si­o­nal­ne no­vi­nar­ske ka­ri­je­re, on se mla­da­lač­ki, sa ela­nom i za­no­som po­čet­ni­ka, la­tio is­tra­ži­va­nja oko Pre­vla­ke. Ta­ko je na­sta­la obim­na stu­di­ja, ana­li­tič­na i ne­po­bit­nim do­ka­zi­ma po­da­str­ta, ko­ju vi­še ni­ko ko se bu­de ozbilj­no ba­vio ovim pro­ble­mom ne mo­že ola­ko za­o­bi­ći. Na­ro­či­to ne po­li­ti­ča­ri i oni ko­ji­ma pad­ne udio da na tom di­je­lu gra­ni­ce iz­me­đu Cr­ne Go­re i Hr­vat­ske po­bi­ja­ju gra­nič­ne me­đa­še. Đi­ka­no­vić je gro­mo­gla­sno sta­vio do zna­nja, pr­ven­stve­no vla­sti u Cr­noj Go­ri, da ta „ni­či­ja ze­mlja” ne mo­že bi­ti ni­či­ja bri­ga, već pr­vo­ra­zred­ni dr­žav­ni za­da­tak i oba­ve­za da se to pi­ta­nje ko­nač­no, traj­no i za sva vre­me­na ski­ne sa dnev­nog re­da, ali ne cr­no­gor­skim od­ri­ca­njem od Pre­vla­ke i bi­lo ka­kvim tru­lim i krat­ko­roč­nim kom­pro­mi­si­ma ko­ji­ma su ne­ki u mi­nu­le dvi­je de­ce­ni­je oči­gled­no bi­li sklo­ni.
Jer, on je ne­dvo­smi­sle­no i ne­po­bit­no do­ka­zao da je Pre­vla­ka cr­no­gor­ska, da je to sa­stav­ni i neo­dvo­ji­vi dio Bo­ko­ko­tor­skog za­li­va i da bi ime ono­ga ko se od­rek­ne tog kuć­nog pra­ga, ko za­tvo­ri ta ula­zna vra­ta cr­no­gor­ske dr­žav­ne ku­će, osta­lo vo vje­ki vje­ko­va upi­sa­no na stu­bu sra­ma i iz­da­je. Bu­do Si­mo­no­vić

Po­ru­ka auto­ra

- Iako svi ar­gu­men­ti go­vo­re i do­ka­zu­ju da Cr­na Go­ra ima ta­pi­ju nad Pre­vla­kom, da je ona i po Ba­din­te­ro­voj ko­mi­si­ji sa­stav­ni dio Cr­ne Go­re, ona, na­ža­lost, sve vi­še po­sta­je sa­mo po­li­tič­ki pro­blem i ta­ko iz­mi­če Cr­noj Go­ri, što po­ka­zu­je i ću­ta­nje cr­no­gor­ske vla­sti o to­me. Na rje­ša­va­nju pi­ta­nja Pre­vla­ke tre­ba is­tra­ja­ti, jer su ar­gu­men­ti na stra­ni Cr­ne Go­re, a sva­kim dru­ga­či­jim rje­še­njem iz­gu­bio bi se zna­čaj­ni dio cr­no­gor­ske su­ve­re­no­sti. No, i ako se to do­go­di, sa ti­me se ne smi­je­mo ni­kad po­mi­ri­ti, već tre­ba uvi­jek, iz­no­va po­kre­ta­ti to pi­ta­nje i ni­kad se ne od­ri­ca­ti Pre­vla­ke – po­ru­čio je, po­red osta­log, autor knji­ge Lju­bo­mir Đi­ka­no­vić.

Stav pro­fe­so­ra Fi­li­do­ra

Oba­ra­ju­ći tvrd­nje, ne sa­mo hr­vat­skih na­ci­o­na­li­sta i mla­do­u­sta­ša ne­go i po­je­di­nih za­gri­že­nih po­li­ti­ča­ra i sa jed­ne i sa dru­ge stra­ne, da je Pre­vla­ka u dru­goj Ju­go­sla­vi­ji bi­la u ad­mi­ni­stra­tiv­nim gra­ni­ca­ma Hr­vat­ske, Đi­ka­no­vić se, po­red osta­log, po­zi­va na za­gre­bač­kog pro­fe­so­ra Ri­kar­da Fi­li­do­ra, ko­ji je, re­a­gu­ju­ći na tu ga­la­mu, još kra­jem 1995. go­di­ne na­pi­sao „da o iz­da­ji Pre­vla­ke ne­ma ni go­vo­ra“ jer se ne mo­že iz­da­ti ne­što „što ni de fak­to ni de ju­re ni­je hr­vat­sko“. Pritom Fi­li­dor na­vo­di da je Pre­vla­ka, „od­lu­kom Vla­de FNRJ još 1953. go­di­ne, kao voj­ni kom­pleks, do­di­je­lje­na Cr­noj Go­ri, a Hr­vat­ska po­tom ni­ka­da na tu od­lu­ku ni­je ulo­ži­la pri­go­vor...“

Ana­te­ma

Po­red vre­me­šnog auto­ra, me­di­ja­to­ra tri­bi­ne, no­vi­na­ra i pu­bli­ci­te Mi­la­na Sto­jo­vi­ća i pot­pi­sni­ka ovih re­da­ka, o ovoj za­ni­mlji­voj i ve­o­ma va­žnoj knji­zi je go­vo­rio i njen ured­nik Vo­ji­slav Mi­ju­ško­vić, pu­bli­ci­sta i ne­ka­da­šnji po­li­ti­čar.
-Đi­ka­no­vić je ne­dvo­smi­sle­no do­ka­zao da Pre­vla­ka, iako je kroz isto­ri­ju bi­la i ugar­ska, mle­tač­ka, ve­ne­ci­jan­ska, austrij­ska, fran­cu­ska, ju­go­slo­ven­ska, ni­ka­da ni­je bi­la dio Hr­vat­ska. Pre­ma isto­rij­skim i ge­o­graf­skim po­da­ci­ma ona je sa­mo cr­no­gor­ska, a za tu tvrd­nju autor je po­nu­dio mno­štvo do­ka­za. Ka­rak­te­ri­sti­ka ove knji­ge je sa­vr­še­no po­zna­va­nje te­me, vr­hun­ska opre­znost i kul­tu­ra is­po­lje­na pre­ma či­nje­ni­ca­ma, kao i uz­dr­ža­nost u sta­vo­vi­ma – re­kao je po­red osta­log Mi­ju­ško­vić, uka­zu­ju­ći da će „po­li­ti­ča­ri mo­ra­ti da ču­ju njen glas ili će no­si­ti nje­nu traj­nu ana­te­mu...“